Content on this page requires a newer version of Adobe Flash Player.

Get Adobe Flash player

пон15092014

Српски Рабле Булеве оргуље

  • ПДФ

Сјећање на генијалног српског писца

Весело срце кудјељу преде.
Гдје постоји индивидуалност,
постоји тежња ка независности.

Из Оклада, до Бијелог Поља, бануо је у Београд, млад, одмах иза слома хитлеризма и почетка социјалистичке тираниде брозизма, рођени писац Миодраг Булатовић, сиротан, измучен ратним стравама, болешљив, у изношеном шињелу, да постане великан српске књижевности двадестог вијека, најтиражнији и најпревођенији, уз Ива Андрића, српски, тада југословенски писац, да постане генијални Буле - који је као ђуле одјекнуо у београдској соцреалистичкој и „револуционарној” књижевној чаршији својом књигом „Ђаволи долазе” одјекнуо гласито: „Буле је дошао!” – писац је дошао.

Даровите је обрадовао генијални приповиједач, а „револуционарне” неталенте је узнемирио гласом из дубине народне душе, гласом „са дна каце”, кочићевске једрине; дошао је писац нових божјих људи, окладских божјака, нови Бора Станковић, писац понижених и увријеђених, које је социјалистичка тиранида усрећила на начин како га је непоновљиво описао српски Достојевски, раблеовски загледан у очи зачуђеним савременицима и насмијан јуришницима на његов дар и жар и умјетнички мар, којим је стваран „ЦРВЕНИ ПЕТАО“, који ће у Паризу на француском бити распродаван у великом тиражу, пошто је 1958. године узбунио београдску књижевну јавност, у којој је већ у ђавоље противнике „највећег процвата социјалиетичке слободе”.

Најособенија појава у српској књижевности

Неочекивани српски Рабле из Оклада био је са дивљењем дочекан од младог Скерлића новог Борислава Михаиловића Михиза, који је михизовски поздравио генијалног приповиједача „Ђавола” да је писац „ван серије”, а тих педесетих књижевних година Добрица Ћосић, ког су већ звали српски Толстој из Велике Дренове и српски Шолохов, рекао је за појаву српског Раблеа Була да је „најособенија појава у српској књижевности“.

Писац „Ђавола” је био одмах уочен од мага приповиједања Ива Андрића, који је казао „Ако га не пустимо да уђе у Удружење књижевника, тај ће кад-тад ући кроз димњак”. Иво Андрић је тада био предсједник Удружења књижевника. Ерих Кош у сјећањима пише да му је о Миодрагу Булатовићу говорио Иво Андрић о „младом даровитом писцу тек приспелом из провинције”.

Шездесетих година већ Буле се отиснуо на Запад, у Њемачку и Француску. Био је већ тада најпревођенији српски писас, чију је славу пронио роман „Црвени петао лети према небу”. Буле из Цириха пише Иву Андрићу, 20. јуна 1961. на француском: „Mon tres sher Ami. После Италије - Швајцарска! Снег на планинама. А такорећи на домаку руке језеро. У Италији „Ћуприја“ тријумфује. У осталом и „Петао”. Сутра путујем у Минхен: онда преко Беча нашој златној Сави. Бићу слободан и јавићу се око првог јула. Вама поздрав од Булатовића.” Захвалност Булатовићева Андрићу на његовој подршци на почетку, духовној и новчаној, остала је до краја хивота.

Сјећам се књижевне вечери на Филолошком факултету у Београду, на којој су читали Миодраг Булатовић, Драгослав Грбић и млади пјесник Драган Колунџија, а о њима говорио естетичар Драган Јеремић, на коју је дошао и велики хелениста Милош Н. Ђурић, који није хтио да сједе у први ред, говорећи: „Не! Не сједам где седе властодршци! Седам међу пук! Ја сам широки пук!” Чекало се да дође Миодраг Булатовић. И таман кад је почело да се осјећа нестрпљење публике због Булевог кашњења, на вратима чувене Четрдесетпетице појављује се Иво Андрић, а иза њега Буле са раблеовским осмијехом. Поздрављени аплаузом Андрић и Буле су били доживљај за памћење за нас студенте књижевности у нашој Четрдесетпетици. Професор естетике др Драган Јеремић је говорио са посебним освртом на Булoву прозу, а након читања тројице учесника књижевне вечери, проговорио је у свом стилу велики Миша Ђурић, назвавши Јеремића „млади Аристарх” и похваливши писца и пјеснике, са посебним освртом на Булатовићеву појаву у српској књижевности.

Писма Андрићу

Бројна Булева писма Андрићу из Швајцарске, Париза, Италије, Минхена, у коме је видио слог за штампање „Травничке хронике” на њемачком, обећавајући да ће донијети примјерак који је „присвојио”, из Единбурга, говоре о правој захвалности и оданости свом добротвору. Буле је и у најжешћем полемичком жару са Оскаром Давичом наглашавао своју захвалност Окети на помоћи онда када му је била јако насушна, када је бануо у Београд без новца и одијела пристојног, али са великим даром, да постане врхунски српски писац Буле.

О књижевном дјелу Миодрага Булатовића написане су хиљаде страница. Речено је да су његових седам томова: „Ђаволи долазе”, „Вук и звоно”, „Црвени петао лети према небу”, „Херој на магарцу”, „Рат је био бољи”, „Људи с четири прста” и „Гулло гулло”, о бедему маште, о књигама од мјесечине, запаљених небеса и чуда којих само његова уста бијаху пуна. Приповијетке и романи Миодрага Булатовића су написани да стоје у српској књижевности двадестог вијека уз дјела Ива Андрића, Милоша Црњанског и Добрицу Ђосића.То су пјесници српске прозе. Булатовић је и у прошлости и у садашњостио видио зла, несреће, патње и очајања као вјечне човјекове пратиље од којих нема утека у будућност. Упоређиван је са Малапартеом, а поређујем га са Раблеом, Станковићем, Достојевским, а он је највише волио Гогоља. Буле је једини писац који је натјерао зло да пјева.

„Моје књиге горе и кад су лоше“

Згражао је ћифте и уштогљене лажиморалисте својим дисањем и писањем, живљењем своје литературе, дружио се са бјелосвјетским хазардерима, терористима, дилерима, разбојницима, пријатељицама ноћи, и са истакнутим свјетским интелектуалцима и државницима. Салвадор Дали му је причао како је у Шпанији видио Броза у јахаћим чизмама розе боје, као циркусанта, што му брозољуби никако нијесу опраштали. Био је опсједнут феноменима Маркиз де Сада и Дракуле. И тим опсесијама, о којима је говорио булевски, шокирао је своје завиднике, који су га из својих комитетских бусија и академија приказивали као ђавола, а он их је прозирао и приказивао их као танкомозговиће зечјих срца.

„Моје књиге горе и када су лоше, читаоци то осећају”, говорио је без самопажње генијални Буле, ког академици САНУ не пожељеше да приме у своје средњоталентне редове, али зато Миодраг Булатовић (1930-1991) вјечи уз Милоша Црњанског у кругу великих, лијепо је видјела Милка Лучић, у свом напису у „Политици”, додатку за културу, од 20.2.2010.године.

Немјерљиву енергију изгорио је Буле у полемикама са словеначким, усташким, црногорским и арнаутским подметачима лагума у темеље СФРЈ, а најбоље је као становник Љубљане, Креког трг седам, иритирао у Цанкарјевом дому кардељон, опсједнуте својом дежелицом, са којима је сам полемисао, храбро и луцидно. Добро би било да су и та бритка његова узлијетања патриотска и сатирична укњижена. А како је сликао усташке хуманисте, то ће остати неописано. Црногорским тупоглавцима ругао се са пола лица заплаканог а пола, као бог Јанус, насмијаног.

Црногорске јадне академике и арнаутске „академике” метао је под исту лупу и слагао се са мојим виђењем њихових мозгића - да су им мали мозгићи већи од великих мозгића. И зато су му се бирократски светили кад год им се указивала прилика. Мрштили су се и кад би дошао у родне Окладе. А кад је одржао говор у Бијелом Пољу у програму књижевног каравана Бар-Београд, у пропаганду пруге Београд-Бар укључен, са Ћамилом Сијарићем и другим писцима, по наређењу црногорских властодржаца искључен је из каравана, који је продужио пут Веограда, а Буле се вратио у тадашњи Титоград, па смо у хотелу „Подгорица” осванули дивно уз његове бурлеске Бошко Пушоњић и моја маленкост.

А кад је УК Србије истакло Була као свог кандидата за предсједника Савеза писаца Југославије, пошто је Србија била на реду да да кандидата, све књижевне дружине свих република и покрајина су се сагласиле осим УК ЦГ, чије је делегате приморао комитет да промијене већ дати сагласинг, па су од двадесет осам делегата гласали комитетски против Була сви делегати осим Ранка Јововића, који је напустио сједницу, Миодрага Ћупића, суздржаног, а само је моја маленкост јавно гласала да Буле буде предсједник Савеза писаца Југославије. Све остале срцоње књижевне гласали су како хоће комитетски бумбашири, које не именујем, јер су безимени. Тада је само Оскар Давичо Окета водио кампању да Буле не буде предсједник СПЈ.

А када га је у Игалу 15. марта 1991. године срце откуцало, у истој години кад и Раблеа, Буле је рекао љекарки, која му је скидала сат ручни да му да у вену инјекцију за разбијање тромба: „Нек’ куца сат, кад већ не може моје срце”. И тада су лицемјерно се јављали да буду у делегацији за његову сахрану они пјевуни и прозуни који су гласали да не буде предсједник СПЈ, свакако, да иду о трошку УК ЦГ. О времена и обичаји!

Момир Војводић

Коментари
Додај нови
Додај коментар
Име:
Email:
 
Наслов:
:D:):(:0:shock::confused:8):lol::x:P
:oops::cry::evil::twisted::roll::wink::!::?::idea::arrow:
Морате навести anti-spam код који стоји на слици.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."

Пратите нас на Твитеру

Follow srpskenovinecg on Twitter
Module title
Чујем да се моји Срби нешто жале ...Поносим се својим српским родом и хрватским завичајем. Чујем да се моји Срби нешто жале. Шта им недостаје? Имају Владику и мене, оно што је врхунско на Земљи: Поезију и Науку.
Никола Тесла, српски научник, у интервјуу са Џоном Смитом
Јадна је Црна Гора ако зависи од Ранка ...Пошто видим да се у јавност шаље порука да све зависи од Ранка, мој лични став је јадна је Црна Гора ако зависи од Ранка (Кривокапића).
Срђан Милић, предсједник Социјалистичке народне партије, на изборној сједници Општинског одбора те партије у Даниловграду