|
Пише: РАЈО ВОЈИНОВИЋ
Парадоксално је, али по идеологију црногорског неонацизма, која тежи уобличавању црногорске нације по обрасцу црногорска држава - црногорски народ - црногорска црква - црногорски језик, не би било веће опасности од плебисцитарне одлуке Срба у Црној Гори да јасним националним одвајањем од Црногораца признају постојање посебне црногорске нације. Већ је, свиђало се то некоме или не, формирањем Српског националног савјета трасиран пут ка том признању. Овим је држава доведена пред свршен чин, јер је на тај начин била приморана да призна оно што је одбијала да учини још од завршетка Другог свјетског рата – да у Црној Гори постоје Срби. То је капитално важан тренутак за српску самосвијест. Послије тог чина црногорски идеолози више не могу да кажу како ми нијесмо Срби већ «политички Срби», или «посрбице». То дугорочно гледано доводи у реалну опасност читав црногорски идеолошки концепт. Црногорским идеолозима никако не одговара наше признање да су они посебна нација, иако то не смију јавно да кажу. Једноставно је: уколико би ми Срби недвосмислено признали њих, онда би самим тим они били доведени у позицију да морају да признају нас. А то би онда био прави «смак свијета» за све оне снаге којима је циљ коначно затирање српске самосвијести на овом простору.
Црногорска нација јесте идеолошка конструкција, јер је црногорски идентитет - идентитет негације, тј. контраидентитет. У његовом садржају данас нема ничега што није доказивање да Црногорци нијесу Срби. Шта би радили, чиме би се уопште бавили носиоци црногорског идеолошког пројекта, уколико би «престала потреба» за сталним доказивањем да Црногорци нијесу Срби? Осим тога, чином признања црногорске нације од стране Срба, те следствено томе националним раздвајањем Срба и Црногораца, црногорски идеолози би остали без своје темељне приче о «великосрпском пројекту» који, ето, угрожава њихову «народну самобитност и националну самониклост». Остали би тако и без могућности да «аргуметују» оптужбе против београдских културних и научних институција и против саме државе Србије да раде на асимилацији Црногораца. Остали би, дакле, без шестодеценијске, по њих животворне замјене теза да Срби чине Црногорцима оно што све црногорске власти од Другог свјетског рата наовамо заправо континуирано чине Србима. А то што чине је – асимилација у националне Црногорце. Све по систему: држ'те лопова! Зашто им не ускратити ту врсту алибија, кад би њихова идеологија тиме постала чардак ни на небу ни на земљи? Нека се слободно национално уобличавају, али на свој - а не на наш српски рачун! Надаље, што се више у будућности буде показивала немоћ црногорске државе да сустигне цивилизацијске токове (што је неминовност), то ће се увећавати могућност да се одређени број Црногораца слободном вољом недвосмислено поврати српској самосвијести. Јер, њихов идентитет није стабилан, као нпр. бошњачки коме неопходну чврстину даје ислам. О економским аспектима тог њиховог проблема да и не говоримо! У најбољем случају по њих, један њихов дио може се «на крају баладе» причислити хрватском националном корпусу. И ако им је то коначни циљ, нек им је срећни велики пут! Не могу, једноставно, да схватим људе који доказују, нпр. једном Новаку Аџићу нетачност његове тврдње да су Немањићи окупирали и силом поправославили Црну Гору. Том господину треба само казати: ево, сад нема Немањића, двадесет и први је вијек; Црна Гора је опет самостална држава, слободно пређи у римокатоличанство и тако исправи прије осам вјекова ти учињену неправду! Најзад, и предјугословенска Црна Гора се урушила због немоћи да одговори на цивилизацијске изазове и реалне животне потребе сопственог становништва. То је, а не никаква великосрпска завјера, био кључни узрок њеног нестанка. И ако се она једног дана поново уруши – урушиће се из истих разлога. Само постојање Срба у Црној Гори открива сву раскош црногорске идеолошке лажи. И што се више српска самосвијест буде еманциповала од псеудоромантичарског српско-црногорског идентитетског дуализма, то ће црногорским идеолозима бити теже да сопствену идеолошку лаж представљају као истину. Зато Срби треба да им јасно и гласно кажу: тачно, ви нијесте Срби и ми вам то не оспоравамо. Али зато ми нијесмо и нећемо да будемо национални Црногорци. Ми и ви смо двије потпуно одвојене националне заједнице и хоћемо уставно-правну верификацију те чињенице и њену имплементацију у свакодневном животу. А то значи: нећемо никакве територијалне аутономије унутар Црне Горе јер је ово и наша колико и ваша земља, али зато хоћемо у свему осталом једнака права са другим националним заједницама у држави. Нема везе што смо крвно браћа: љубав за љубав. И ето тзв. грађанског помирења. И то је сасвим реално, сасвим рационално, сасвим грађански и сасвим демократски. На крају крајева, што је говорио некадашњи Новак Килибарда, ако смо браћа, нијесу нам кесе сестре. И браћа дијеле родитељско наслеђе, па не кукају због тога. Питање је само да ли то чине без свађе. Што би рекла народна пјесма, да око шта, веће ни око шта, око врана коња и сокола. Тог «коња и сокола», који је у овдашњим приликама одувијек значио сукање јуначких бркова, Црногорцима треба великодушно препустити. И мирна Црна Гора. И што Срби више буду инсистирали на одвајању Црногораца од свог националног тијела, то ће црногорски идеолошки пројекат више бити нелогичнији, немоћнији и неодрживији. Како дугорочно може да опстане идентитет заједнице од нешто мало више од 200 хиљада људи, који је уз то утемељен на историјски пораженој идеологији и који се по свему налази на репу савремених цивилизацијских збивања, наспрам десетомилионске нације (и историјског народа) са најмоћнијом културом у региону? Најзад, и ако опстане – чудне штете! Зашто би десетомилионски српски народ имао било какав комплекс од тога? Црногорска нација може дугорочно опстати једино под условом потпуног затирања српске самосвијести на тлу данашње Црне Горе и под условом да самостална Црна Гора увијек има финансијског покровитеља међу свјетским моћницима. А то покровитељство није ништа друго до одржавање «на апаратима», јер је тако било и у предјугословенском периоду. Према томе, да ли ће се или неће то двоје десити, најмање зависи од Црногораца и њихове идеолошке присиле. Али зато много, веома много зависи од одлучности Срба унутар граница Црне Горе да бране сопствени национални идентитет. Национални занос и опијеност југословенском идејом с почетка двадесетог вијека се на његовом крају претворио у српски пораз. И то није никаква срамота, јер смо поражени од неупоредиво моћнијих противника. Али је зато беспримјерна срамота од кога су Срби у Црној Гори поражени на почетку 21. вијека. А поражени смо управо због нашег клањања култу црногорске државности, тј. због болести зване црногорско надсрпство. Срби требају да свакодневно свједоче да су недјељив народ од сународника у Србији и Републици Српској, да не дозволе да државну границу црногорски идеолози учине етничком и језичком. Стога националне Црногорце треба хладно, уставно-правним механизмима, без икаквих емотивних распри о «славним прецима» и «херојској прошлости», као хируршким захватом, одвојити од нашег националног организма. Амалгам «и српство и црногорство» је пут у цивилизацијски суноврат и асимилацију Срба у националне Црногорце. То недвосмислено показује историјско искуство из друге половине двадесетог вијека, али и сва традиција црногорске државности од књаза Данила до наших дана. Црногорство без српства је грана откинута од стабла, а српство без црногорства је организам излијечен од болести пребивања у моралној хипокризији, манији невалоризоване величине и лажи надменог самохвалисања. Код заједничких српско-црногорских подловћенских «славних» предака, ионако је неупоредиво више биједе него ли славе и бескрајно више примитивног него ли цивилизованог. Оно што је цивилизовано, то је одувијек тежило и тежи српском државном и националном интегрализму као коначном националном циљу, без икаквог бусања у јуначке груди и тражења «првјенства у српству». Разлика између Његошевог српства и Николиног надсрпства је таман толика колика је разлика између умјетничке вриједности владичиног «Горског вијенца» и краљевих политичких стихоклепања. Безочна је лаж да су Свети Петар и владика Раде у својој државотворној визији за коначни циљ одредили црногорску државност. Не, њих двојица су хтјели обнову српске државе на немањићким темељима и традицији. Хтјели су «Србију од Дунава до мора сињега», а не никакву самосталну и надсрпску Црну Гору. То што су стварали некакве полуинституције које данас, не само национални Црногорци, већ и сукачи јуначких бркова међу овдашњим српским хомодуплексима проглашавају државним, то је само био начин да се претраје до остварења свесрпског националног сна, да се ограничи племенска самовоља и тако заустави зло братоубијања и одвајање од завјета предака. «Србија је матица српства – без ње никад ништа», писао је аутор «Горског вијенца». Знао је он добро да је пљачкашко-братоубилачка племенска традиција полудивљег подловћенског становништва потпуно немоћна у односу на величанствену немањићку традицију, али и у односу на Карађорђев устанак који је Србију повео модерним цивилизацијским путевима. У овој владичиној мисли је родно мјесто Подгоричке скупштине и тадашње плебисцитарне одлуке наших предака да укину црногорску државност и Црну Гору присаједине Србији. То су чињенице које данас ничим не могу потријети «претварања плаве у плаветну», нити примитивни и болесни ривалитет Срба и Црногораца. А тај ривалитет страсно заговарају овдашње «просрпске» партије и партијице, све под фирмом «мирења завађене Црне Горе». Не може их потријети ни сва овдашња српскоцрногорска псеудоромантичарска традиција, а још мање може црногорска дукљанско-холивудска митоманија. Најзад, ако је црногорска државност «светиња» и као таква најбоље рјешење за овдашње становништво, што смо онда овакви, тј. што су српско-црногорски односи унутар Црне Горе овакви и што нам је (и нама Србима и њима Црногорцима) менталитет овакав? И што живимо овако како живимо? А овако не живимо од јуче, већ откад постоји држава Црна Гора. Зар и краљ Никола није деценијама, баш као и данашњи властодршци, обећавао бољи живот, те да ће Црна Гора постати балканска Швајцарска? А живот у држави Црној Гори био и остао мука преживљавања и стењања под деспотијом «зла домаћега». Црна Гора Николиног земана постала је Швајцарском – о куковудне! Исто као што ће ова данашња таквом постати – такође о куковудне! Срби у овом тренутку чине трећину становништва Црне Горе. Интереси осталих националних заједница у њој, на челу с црногорском, готово у свему су супротстављени српском националном интересу. То ваљда није неопходно доказивати. Из тога неминовно слиједи закључак да једна трећина становништва не може своју вољу наметнути двотрећинској Црној Гори. А то, опет, значи да су сви покушаји смјене власти на изборима, што се у Црној Гори (не случајно) није десило никад у историји, унапријед осуђени на пропаст. Таква политика није ништа друго до српско окретање у круг, срљање из пораза у пораз и бескрајно психо-биолошко исцрпљивање које води убрзаном одумирању у свему обесправљене српске популације. Све то добро знају лидери «просрпских» опозиционих странака, али и овдашња псеудоромантичарска српска интелигенција, и то неупоредиво боље од оних којима испирају мозак «славом» црногорске прошлости. Знају, али им никако не одговара да то јавно признају пред својим сународницима. Јер, ако би то признали, то би обесмислило причу од које живе, тј. уништило би политику која се своди на преживљавање од избора до избора и очување финансијских интереса страначких олигархија. Интереси власти и интереси губитничке опозиције овдје су у директној међузависности. Једноставно, без овакве опозиције оваква власт не би ни била могућа. Дезоријентисани Срби у Црној Гори то полако почињу да увиђају и све више схватају да је од овакве власти једино гора оваква опозиција. То су, уосталом, јасно показали недавни парламентарни избори. Послије свега, нормални људи морају да се запитају због чега би они и њихове породице даље страдали слиједећи страначке олигархије које пуних деветнаест година не могу да их заштите од режима? Само због нечијих посланичких апанажа? Да то, послије свега виђеног, ипак није мало превише? Зато треба упорније од упорности црногорских идеолога да нас асимилују тежити националном раздружењу Срба и Црногораца. Једноставно, њихову логику треба окренути против њих самих и притисак који осјећамо на сопственој кожи биће преусмјерен. Ако то не урадимо, српском националном организму у Црној Гори пријети галопирајућа метастаза која може да узрокује његово потпуно уништење. А ако се то деси, ако наша дјеца буду асимилована у затираче родитељских гробова, онда ће бити сасвим свеједно хоће ли Мило или Медо (који је одиграо пресудну улогу у уставно-правном уобличавању садашње антисрпске Црне Горе) вршити власт. Као што је и сад свеједно, само што то Андрија Мандић из горњих разлога неће да призна ни за живу главу.
|
Црногорци не желе да их признамо
je neslavno propala u CG. Da je izabran metod stvarnog
Нови правопис српског језика у издању Матице српске, на којем се ради већ неколико година, биће промовисан на јесен, на Сајму књига у Београду...
